MOJE...STAZE

...patio sam se često... ki lubenče u muvar...al preživeh...

…rodih se ja kao vrlo mali, jedno popodne, (od oca Jovana i majke Radmile), daleke posleratne*52 godine, u zaseoku "KONJUŠICA"-selo VITEŽEVO... Beše neka beda, nemaština, izgradnja zemlje, iskundačilo se nešto, neka vrsta recesije i represije, ko je imao, imao je, ko nije, kaiš je stezao i to podosta, a ja nisam imao ni gaća ni učkura, pa tako nisam ni morao zatezati. Sećam se jednom, ko juče je bilo, dobih ja nove kratke pantalone, od baumwolle( čista kučina 100 %). Odoh ti ja ovce čuvati sa mojim komšijama i tako se igrajući sa njima, nameste oni mene da moje pantalonice isprljam i to podobro. Štaću ti ja sada, jadan kući reći, što isprljah pantalone? Beše leto, pa ja malo poduže sačekah, da padne dobro mrak i kad stigo kući pitaju me oco i majka, pokojni su oni, Bog da im dušu prosti, pa sinko što toliko oduži, zar te nije stra? Ma nije me stra, a i ovce bolje pasu po ladovini. Al* vraga, videše oni ujutru, moju lagariju i zašto sam odužio, pa udri, pa udri. I što bije majka, ajde de i ne boli toliko, al što bije oco, leleee...Sećam se, požuruju oni mene, jedi sinko da porasteš, tako svaki dan oni meni, da budeš ovo, da budeš ono, al videh ja kasnije, zašto su me požurivali. Morao sam ovce čuvati i krave voditi u brazdu, na njivi, u vodenici. Mislim, nemo se ljutite, al stvarno nisam ništa znao, dok bejah mali, osim ovce, njiva, štala i opet ovce...
...
I tako to, kako to i dolikuje domaćinski, pođoh ti ja i u školu. I tamo nisam baš bog zna šta bio dobar, uvek sam kuburio sa to vladanje i uvek sam zadnje nedelje u školskoj godini, baš oko Vidov-dana, bejah ti ja miran kao bubica, da bih zaradio ocenu <primerno> iz vladanja. Malo – po malo, završih 5 razreda u Viteževu ( inklusiv sa <pripravni> ). Posle se, zbog blizine mog salaša i više osnovne škole, prebacih u Oreškovicu i tamo izgura još 4 godine. Mislim, nemo se ljutite, al sam i ovde zbog vladanja, grdne batine nakupio. Al škola, zajebalo vek, tu sam među srbijanci bio najbolji...Dok bejah u visoko-osnovnoj školi, srbijanska su me deca zvali: Pera vla-piš-piš...(Eh, kako mi je je to vreme bilo? Mogao sam da preskočim bilo kakvu bodljikavu ogradu, ili tarabicu, a sad; jedva babu da doskočim).I mislim se ja tako danas, kad sedim dzabe, jel naprimer, kad nemam šta da radim, da se zbog batina moglo ići u penziju, moj bi se oco prevremeno penzionisao...
...Završih ti ja osnovnu školu i počeh se malo <ponašat> i da uzput tražim neku školu višu il neki zanat i kako to već dolikuje, al vraga, zbog zdravstvenog stanja u mojoj familiji, ja opet morah i ovce čuvat i krave voditi i propade mi dalje školovanje. Drž-ne daj, pita mene oco: bili se ženio? Da nađemo neku sirotušu, koja hoće na selo i na imanje? Vrdam ja neću, al on zapeo, pa oće da me ženi. Epa nećeš ti, mislim se ja, pa odlučih sam stati na onaj kamen što se ljulja (čitaj panj), pa ajd u novi život. Oženi se ja, i ne pitah za odobrenje, čak u Porodin. To mu dođe, za Viteževo, kao neka vrsta inostranstva. I ne žalim se, beše mi dobro neko vreme...
...ajde-hajda i polako dođe vreme da se i u vojsku pođe. Dođe i prođe i to vreme, vratih se ja kući, familija dobro, brojno se stanje uvećalo, al para nema, nemaština, beda...
...Uveliko se ide na zapad, pa tako ti ja razmišljam; šta bi bilo, kad bi bilo...i tako ti ja pođoh 1974 godine u novi život, u novu avanturu, al sada sam miran i iz <vladanja> primeran. Doduše, i dan-danas me neki ogovaraju, zamajavaju i zanovetaju, da sam takav ili onakav, al ja mislim da to oni malo preteruju ili greše...


..na pragu starosti i samoće....moj pedeseti rođendan,
..na pragu starosti i samoće....moj pedeseti rođendan,

Nastaviće se...